Srpski književni glasnik

СУНЦЕ ЈАРКО.,'

1. Сунце јарко, сунце јарко — ти једнако свуда сијеш, и над сињим морем шумним и над родном земљом мирном, и једнако од вјекова животворном зраком гријеш гријеш живо и неживо, овом свијету сјајућ ширном.

Гријеш храшће те на суром брду гране шири густе, и цвијет шарни те у ниској доли с траве главу диже; гријеш главу гордог лава те из горе риче пусте, и главицу ситног црва те по калној цести гмиже.

Гријеш алем те се сјајан с окруњене главе блиста, отргнуту грану суху, о коју се просјак штапи; дјевојачко око стидно, с којег душа трепти чиста, и јуначку груд те врелу крв до задње лије капи.

Гријеш лице гаваново те се пуно, рујно смије, и биједника прсте блатне те под столом купе мрве; гријеш руку силеника који бичем оштрим бије, и десницу сињег роба те се с тешким ланцем хрве.

Гријеш свијетло чело умно, с ког се мисли вију лаке, и дивљачку зјену тупу, која тупо у свијет гледа; гријеш китне зибке бијеле, гријеш голе тамне раке, све за живот што се бори и од смрти живећ преда.

П. Сунце јарко, дани севићу и у мрачне ноћи гину, а за даним љета дуга пи вјекови за њим дужи а на твојој топлој зраци још небројна срца стину и још с њих «се пјесма вије те се вјечно небу тужи.

' Из зборника „Сан и јава“.