Srpski književni glasnik
Сунце ЈАРКО... 90
Још се игра иста игра, стара игра од вјекова, прокађена шарним цвијећем, исплетена с оштрих драча, од вјекова игра стара, кроз вјекове игра нова, веседога игра смијеха, неутажног игра плача.
И све мучно што се труди, и све јадно што се пати, све што цвијели и што куне, и све болно и нејако, теби пјева уздишући с боли која живот трати:
Сунце јарко, с неба сијеш, — ал не сијеш свим једнако.
И чемерна пјесма вапи ко с дубине мукла јека, над облаке вапи суре ко да с земље вапећ моли: од вјекова рана пече — а ти рани подај лијека, и вјековној лијека биједи, и вјековној лијека боли.
Подај лијека болном свијету, среће жедном од источи болном свијету те се мало, мало смијо, много плако, све што живо да запјева, к теби јасне дижућ очи: Сунце јарко, с неба епјеш, — с неба сијеш свим једнако.
Марин САБИЋ.