Srpski književni glasnik

Кнез Константин НЕМАЊА. 35

бије и по потреби помоћи је“. Затим је, вели, био у Бечу за време Конгреса. Те године умре му брат Станоје, и „депутати дођу у Беч и позову га у пме народа да се врати у отаџбину и да узме владу у своје руке. Али цар Александер се успротиви томе, убеди га да је много потребније његово присуство на Конгресу, и посаветује га да постави себи намесника (Пешеерап). Како Црни Ђорђе и други виђенији главари не бејаху тада у Србији, он по истим депутатима пошље пуномоћна писма двојици највиђенијих поданика, Милошу Обреновићу пи Вујици Вуличевићу, да уместо њега земљом управљају“ !

Пошто на Бечком Конгресу није било питања о Србији „услед тога што Отоманска Порта није посредовала“, он отпрати цара Александра у Русију, да с њим засебно преговара. Али, услови за заштиту које је он предложио, беху тако тешки да их није било могућно примити; осем тога, неко покуша још п да га отрује, те се тако он реши да се врати у отаџбину, и не свршивши мисију за коју је био послат.

Прелазећи преко Молдавије и Влашке, наиђе на многе Србе који су раније с Црним Ђорђем били напустили своја огњишта, и они радосно пођу за њим, „верујући да се враћају отаџбини“. Али у Драгошану на граници (Пгасовзап |опћеге) један одред турских војника, узевши их за Грке, који тада беху устали на оружје, нападне их, и том приликом он добије три ране у лево раме. Мехмед, паша силистријски, опазивши затим да су се преварили, пусти Константина и његове људе да на миру прођу.

Тако рањен пренет је у Херманштат, где је провео четири месеца. Ту добије глас да су му покрађени „коњи, кола и новац, које је био оставио у једном манастиру близу Драгошана, и да је султан, пошто је на њ била бачена сумња да је у договору с вођама грчкога устанка у Влашкој и Молдавији, наредио да се затворе његови таоци у Цариграду“! Услед тога, он се крене у Цари-

3%