Srpski književni glasnik

304. Српски Књижевни Гласник,

таздиница неуморно. — Ја знам, да ће ти и она поклонит' читав антерилук..,

Баба је погледа зачуђено.

— Читав антерилук7

— Хоће, хоће, — осијече Стака. — Знам ја њу... Она ми је то јутрос казала. „Ако те баба,“ вели, „излијечи, поклонићу јој антерилук,“ Она ме и наговорила ла тебе зовнем, јер каже да ти знаш боље лијечити него сви доктури.

Баба испусти густ млаз дима из уста и поче га разгонити руком. |

— Хе, хе... знаш... није јој то махнито... То сам

ја њојзи плахо у вољи, — рече. — Плахо! — узвикну Стака одушевљено и подиже главу између јастука. — Ти си јој вазда била у вољи!

Баба заврти главом, као не вјерујући, и поче гледати према вратима.

— А што она не изађе да је видимо — запита лукаво. — Шта ради...

— Затворила се у собу па плаче, — одговори Стака уздишући. — Ископниће ми дијете ко груда сни-

јега... Има проклета свијета, који није мого с мпром гледати њезину љепоту, па свашта измислио на њу... Ружне ствари причају се по свијем махалама... Хоће да јој убију срећу, па то је...

— Она је и крива, — протепа баба отежући. Она је одабрала Швабу између толико наших момака.

— Није га она одабрала, него се он силом намећао и врзао се око наших врата.

Баба намигну.

— А је ли силом допо за канато — запита.

Стака се ухвати за прса, застења и опет се поче превијати.

— Ух, ух, ух несретна болес.. Ух, сломи ме! зајаука. — А лаже свијет на њу, пуно лаже, — рече затим, исправљајући се. — Питају и за некакво дијете и за бабине.. бо је имо душу да то рекнег...

•