Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 505

— Милка се сад крије од евијета, па се то, богме, свакојако толкује, -— дочека баба и опет пусти густ млаз дима кроз нос. — Свијет је не види, па зато ин говори...

— Ето! Ето како се измишља! — узвикну Стака, па се брзо диже и сједе на шилти. — А сад ћеш виђети да то није истина!... Милко! Милко! — викну јаче и пљесну дланом о длан. — Сад ћеш виђети да је она ђевојка ко што је и прије била и да ништа нема на путу...

Након подуже почивке уљезе Милка у собу: сатрвена, изнемогла, погружена, као цвијет који вене. Угледавши бабу, застаде мадо; затим лагано приступи и пољуби је у руку:

— Жива била, шћерце, жива била! — отегну баба, мјерећи је погледом од главе ло пете. — Бог ти дао дуг вијек и више здравља него сад...

— Милко, реци Фимаји, нек донесе још боцу вина

и ракије, да баба понесе кући, — рече Стака, окрећући се Милки. — Ама јој реци, нек изабере од оног старог,

доброг вина, из нашег винограда.

Милка ћутећи саслуша, па лагано, оборене главе, изађе из собе.

— Блиједа је, — проциједи баба кроз зубе, гледајући за њом. — Ослабила је пуно...

— То је од плача и несанице, — дочека Стака забринуто. — А видиш да није истина оно што су измислили. — Није истина, — потврди и баба. — Својијем очима ја најбоље вјерујем, и ево отворено велим: није истина/,..

Стаки се разведри лице; једва се могла савладати, да не скочи и не загрли бабу.

— Е тако је измислио и лагао свијет за све, рече. — Тако је обиједио !

Баба опет намигну п заврти главом.

— А канатг — запшта. — Канат 2...

— Куку, куку, опет ме проклете прси забољеше, —