Srpski književni glasnik

,

506 Српски Књижевни Гласник,

застења Стака и поново леже. — Куку мени, умријећу од мука!... Излијечи ме, Станија сестро, па не жалим још два дуката дати.

Баба је прекрсти и, трљајући је својом сувом, коштуњавом руком по прсима, поче читати некакве молитве.

— А највише је лагао и измишљао онај Ато, онај погани син! — опет ће Стака одахнувши мало и одгу-. рујући руку бабину. — Он је изнио све, јер смо га од: били и јер му је Милка, у пошљедње доба, казала да воли Сави.

Баба искапи још једну чашу и припали нов цигар.

— Па зар нијесте Саву прије одбили; запита пакосно, кезећи се према њој и указујући крњаве зубе. Зар нијесте и мене ишћерали из куће, кад сам дошла да просим 2...

— Онда... онда се Милка стидила да истину каже, — отегну Стака руменећи, као да се и сама стиди. Онда је била дијете, па још није ни знала ко јој је драг, а ко није7... Потље је замиловала Саву и Ати то у брк рекла...

Баба је погледа испитујући.

— Хе, а ко зна милује ли и Саво још њуг — прошапта као за се, и ако је Стака могла добро чути.

— То ти знаш, — осијече Стака хватајући је за руку и чврсто је стежући. -— Ти си с њиме, ти знаш... Ја ти само велим да је он Милки драг и драг је свима нама... Сад бих волила да ми буде зет него ико други!..

— А ако и он вјерује свијету 2 — зашта баба још пакосније и опет се поче кезити.

— Ти си виђела Милку својим очима и ти му можеш рећи је ли истина 2... дочека Стака не пуштајући руке, као да се бојала е ће јој баба побјећи. — Немој му ништа лагатп, него реци по души...

Баба се осмјехну.

— Кад би он присто, онда би и ти била излијечена2 — зашпта.

— Онда бих заборавила све муке, — осијече Стака.