Srpski književni glasnik

МаАЈчЧИНА СУЛТАНИЈА. 507

Баба пружи и другу руку и сухе, намрежгане усне. принесе Стакину уху.

— Ама то је мало поскупљи лијек, — прошапта. — Ту треба примакнути још који дукат. — Примакни, ако хоћеш и четири, — узвикну Стака

и обгрли је.

Баба је пољуби у образ и полако се изви из загрљаја. — Онда је наша погодба готова, — рече. — Ти мени треба да предаш: дукате, кошуље и антерилук, а ја теби зета... Је ли тако 7...

— Тако је, — потврди Стака, па се диже п пође да је испрати. — Погодба је готова!... Само нек се сретно сврши...

ХХПЕ

Бојећи се да је ко други не преухитри и не угради јој „масан залогај“, баба Станија не хтједе оклијевати. Одмах се упути Савиној кући.

— Отиђи Сави на дућан, — рече једном дјетету, сусревши га у путу, — и реци му да га чекам код куће. Крупна је ствар овог пута, његова је, па нек се ни мало не смишља, него да одмах остави све остале послове и да дође.

У кућу није хтјела улазити прије Саве, него га је чекала пред вратима, одмарајући се на овећем камену, бињекташу, са кота су некад Савини дједови узјахивали на коње полазећи на пут. Тек кад се он помолио, ознојен и задихан, подиже се баба, и развлачећи лице на осмијех, пође му у сусрет.

— Шта је2... Шта ми то имаш казатиг — зашта Саво брзо, отварајући врата и уводећи је у авлију. Шта је2... Од кога јег... Није ли опет какав нови хабер о Милки 2...

— Крупан је хабер, — одговори баба, развлачећи и наглашујући сваку ријеч. — Добар је хабер и, чини и се, тоји нчећ е бити мрзак...