Srpski književni glasnik

508 Српски Књижевни Гласник.

— О чему се ради2 -— запшта Саво нестрпљиво. — Не отежи и не замршуј, јер знаш да ми то није мило... Казуј одмах шта има!

— Хе, а ја хоћу да ти погађаш!,..

Саво забаци капу на затиљак и поче отирати зној са чела.

— Остави се, баба, беспослица, нето говори о послу, —- окоси се сурово. — Нијесам ја пророк, нит' сад могу погађати. Казуј шта је, ако је за казивања! Ако није, нијеси требала ни долазити !...

Баба, не тражећи шилта ни јастука, сједе онако, на авлији, и прекрсти ноге по турски.

— Колико ћеш ми дати, ако ти нешто лијепо кажемг

— запита. — Теби је до погодбе, — дочека Саво гледајући је презриво. — Па лијепо!... Колико ћеш искати,..

— Ја велим није пуно: три дуката.

— Добро!... Пристајем !... Говори !...

Баба се као замисли и поче шарати прстом но прашини.

— Би ли се ти зачудио, ако ти рекнем да сам била

у газда Јовановој кућиг — запита га.

— Што бих се чудио — осијече Саво, па одмах сједе поред ње да је боље чује. — И то је кућакоим остале...

— Ама о тој се кући пуно говорило.

Саво се намргоди.

— Па говорило се о свакоме, — рече. — Ама ко ће мени казати да је баш све оно било истина2... Ко ће казати 2... Можебит' да и има нешто истине ама све, сзе да је омако било 7...

— А шта би ти радио, ако ти ја рекнем да оно ништа није истина 2 -— прекиде га баба, спуштајући му руку на раме. — Шта би на то одговориог..

— Ни томе не вјерујем, — прошапта Саво и дубоко уздахну. — Волио бих да није истина... ама... свијет опет неће оно чудо измислити без икаква повода...