Srpski književni glasnik

МАзчинА СУЛТАНИЈА. 509

А ако ћу право, и ја сам виђао Швабу ђе се врза око њезине куће. Доста сам се врзао и ја, па сами њега виђао...

Баба се као наљути и зачепи му шаком уста.

— Оно се он њојзи намећао, — дочека. — Она њега није шћела !

— Па рашта би свијет ол мухе правио међеда; —

запшта Саво онако кроз прете јој. — Рашта би се причало онолико 7...

— Раштаг Рашта2 — окоси се баба и, правећи се још љућа, удари га по устима. — Причо је ради тога

што је све оно Ато измислио, а Ато је измислио што та је Милка одбила, а Милка га је одбила што је бетенисала тебе!

— Не шали се, баба, и не проводи бруке са мном, отегну Саво. — Камо среће да је било тако'!... Амаи то је лаж!... Рашта ја на њој никад не познадох да сам јој драг 2... Рашта се због ње напатих ко нико мој и изломих младос' своју ко што се суха грана ломи 2... Раштаг...

— Јер је млада, па се стидила да ти каже, будало једна! — дочека баба ругајући се. — Зар си толико махнит да ни то не можеш разумјети 2...

— Знам ја њу... Није она тако етидна! — одговори Саво. — Има она језик баш ко и ја...

— Има језик, ама га није шћела пред тобом показивати, јер је ђевојка, — осијече баба жешће. — Баш се највише пред оним стидимо кога највише бегенишемо... — Саво се окрену вратима и хтједе поћи.

— Баба, окани се шале и ћоравих послова, — рече.

— Ти ко да си дошла да мене искушајеш... Зар нијеси сама преда мном нападала Милкуг2,... Зар те чак због тога нијесам неколико пута изгонио из куће;2...

— Изгонио сп ме, јер си имо право, јер сам била махнита и вјеровала свијету, — одговори баба п опет поче шарати по прашини. — Ама ланас сам виђела да је све лаж!... Виђела сам Милку својим очима и говорила се њоме. Да је видиш, срце би те заболило! Ни налик