Srpski književni glasnik

810 Српски Књижевни Гласник.

на ону ђевојку !... Убило је свијетско оговарање, ша је клонула, малаксала и вехне... вехне к'о феслиђен пред инконем...

Саво застаде.

— Да је била мање поносита, не би то доживила, — рече шапатом. — Ја сам јој говорио... ама није слушала...

— Нијесви ти знао говорити с њоме и се тога те није слушала, узвикну баба. — А био си јој. и сада си... најдражи!... Она ми сама јутрос рече: „Свак је мислио да ми је Ато драг, а није никад био. Одбила сам га, па ми се сад свети. Нико ми није био дражи од Саве, ама је Саво вавијек мудровао, никад није шћео казати шта му је на срцу...“

Саво обори главу.

— Нијесам јој ни мог о све казати, јер...

— ..Јер сви се и ти стидио ко и она, — упаде баба. Ти си шћео да она прва теби све каже...

— А зар је нијесам просио2д — запшта Саво.

— Просио си је, ама није шћела поћи за те, док из твојих уста не чује да је волиш, — опет ће баба упорније. — Није она ко друге ђевојке па да, чим јој се пише једно писмо, одмах полети момку. Јок!... Писмо је писмо, а уста су уста!... Није она вјеровала ни писму, ни мојој просидби, него је чекала тебе, да јој се исповедиш право... не мудрујући и не увијајући...

Саво увуче руке у џепове и поче ходати по авлији.

— Па,. то ми није нико казо, — рече тужно.

— Нијеси никог ни пит'о, — љутну се баба. — Ти никад ни за што нијеси пито.. А она ми јутрос вели: „Да ми је Саво једну ријеч рек о, пошла бих за њимиу гору и у воду... Моје је срце било само његово, — а ја нијесам крива што га он није знао уграбити.

Саво стаде пред бабу и спусти јој руке на рамена.

— Ама она то рекла —- запита муцајући. — Из њезиних си уста чула2...

— Она је рекла, она, а није нико други, — по-