Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА.

отворила срце ко матери. Вели: „Умријех за њим, га он ни хабера. Кад сам га први вут виђела, остабсми је у срцу ш нико га отолен ишчупат не може... Колико сам мука виђела, колико сам плакала због њега, а он ништа/.,. Ама ни једну ријеч о празом севдаху није ми реко... И ја му се нијесам шћела намећати, него сам чезнула и вехнула и ништа ме излијечит неће, него црна земља“...

— Баба, тако ти Бога, је ли све тако било упаде Саво и притиште бабу рукама, као да би у земљу

да је сатјера. — Ја не могу ни томе вјеровати, јер... — И плакала је преда мном, — настави Станија, правећи се као да га ни чула није. — Плаче и моли ме.

„Ти си,“ вели, „ко моја мајка и теби се исповиједам... Ти му отиђи и кажи му све, нек само зна... Ја знам да ми он сад неће приступит, ама нек и он зна да гг волим и гинем за њим... И кажи му: кад умрем, нек ми на гроб дође... Лакше ће ми бити!,.,“

Сави као да је и капа била тешка, па је баци, завуче руку у косу и поче је мрсити.

— 'УАма што ми прије не казарг — запита готово јаучући. — Што ми се говори баш сад... сад...

— Сад је и вријеме томе, — прекиде га баба живо. — Ја сам јој рекла да ми се чини е је и сад волиш...

— То само зна Бог и ја! — узвикну Саво. — Нијеси слагала... истину су рекла... ама...

— Ја сам јој рекла: да би ти за њу главу дао и у воду скочио.

— Више... више... ако може, п више бих учинио! упаде он. — Ама...

— „ИМ она се умало обезнанила није од радости, — дочека баба, не пуштајући га да договори.

— Онаг... Зар2...

Баба устаде и приступи му.

— Грехота је да онаку ружу пушћеш да свехне, — рече. — Запроси је одмах џ одмах ће поћи за те,..