Srpski književni glasnik

8512 Српски Књижевни Гласник,

— А свпјет2 — запшта Саво гледајући јој право у очи. — Шта ће свијет 2,,.

— Нек говори свијет шта хоће, само кад није истина. |

— А Мара2... Сестра миг... Како ће она2...

— Мара ти није домаћин !

Саво поново помијеша прете у косу и још више поче мрсити и теглити, као да би да ишчупа неколико бичева.

— А ако има истине2 — отегну. — Ако није све лаж...

— Ако ћеш тако говорит, онда никад краја, пресијече баба оштро. — Ако се бојиш свијета, што си се инадио с Атом... што си потез о нож на њега... Што...

— И баш није лаж што си ми сад причаларг запита Саво стајући јој на пут, јер му се чинило да ће

му измаћи. — Није ли лаж... — Све је истина ко да си својим ушима слушо, — одговори баба мирно. — Не лажем ја ни сад, нит'

сам кад лагала...

Саво се исправи и стиште бабину руку.

— Ако није лаж... ако сам и ја њој драг... онда... онда ћу је узети да је све седам смртних гријехова учинила! — викну. — Ја сам махнит за њом и узећу је за инад свеме свијету, а највише за пнад ономе лажовуи поганову Ати...

Па остави бабу и пође вратима.

— Десет дуката а не три даћу ти, ако ме и сад не одбију, — додаде полазећи. — Срећа ће се зар једном и на ме насмијатм... Треба и ја да се емирим!...

ХХТУ.

Газда Јован, на поруку Стакину, вратио се из касаба трећег дана, пошто је баба Станија поднијела „извјештај о своме дјеловању“, како се то званично каже, тражећи, наравно, да јој се одмах даде све оно што је обећано. Није се имао кад ни прекрстити, — као што је обичавао враћајући се с пута, — него, одјахавши