Srpski književni glasnik

514 Српски Књижевни Гласник.

— Ти си њу п прије просио и драг си нам био... ама... била је онда дијете, — настави газда брзо, бојећи се да му Саво не прекине говора. — Сад је, фала Богу, велика ђевојка, на снази је, и кад се вас двоје бегенишете, ја не могу друкчије него казат : сретно!

Саво се и опет накашља и отвори уста, али га газла пресијече оштрим погледом и још гласније узвикну:

— Сретно данас и вавијек да Бог да!.. Ти си ми сад ко и син и ја те слободно могу загрлит'... Бог вас благословио и дао вам сваке среће и берићета !...

— Ја... поче Саво руменећи.

— Ништа ми ти немој причати, — пресијече газла, па скочи п загрли га. — Знам ја да бити п с ђевојком да проговориш... Ама не брини!.. Што ја велим, вели и она !... Да не знам е си јој драг, не бих ти је ни дао!... Није она мени на терету... Сретно вам било! — узвикну још једном п пружи му руку. — Пољуби ме у руку и преклови се, јер сам ти ко отац, — додаде.

Саво, без поговора, приступи и пољуби га у руку, па се збуњено поче освртати, као да би да види гледа ли га кор...

— Ја сам с бабом говорио и о сватовима, — настави газда мирније, сједајући поново и поново чистећи цигарлук, — и баш ми је драго што се неће отезати. Нек све буде убрзо и без велике галаме... Ја не волим галаму, ни оне ваше Цигане, (убио их Бог и ко их доведе у наш вилајет), него све тихо, мирно, што се рекне: дипломатически. Није ни теби до трошка, а и мени је милије, кад не морам и Фирауне дворити...

— Како ти наредиш, нек тако и буде, — усоколи се пи Саво да проговори, — ама ја бих...

— Ништа, ништа, ништа више! — окреса газда брзо. — Ко слуша старијег, томе ће и Бог помоћи... Ти само без галаме... И брзо нек буде... Што прије, то је боље!...

Вративши се кући, газда Јован сједе на своју троножницу и зовну Стаку преда се.

.“ же 4"