Srpski književni glasnik

5316 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

између њих покаткад провлачила као ејенка, да сједне, а тетка Анђелија врзала се око Милке, старајући се да је увуче у разговор. Милка је сједила на столици, у врх собе, обучени у вјенчано рухо. Била је блиједа, мршава, слаба; на образима су јој се распознавали свјежи тратови суза. Нијема и укочена, као од камена, гледала је негдје у зид; нит је пазила ни слушала шта се око ње ради и говори, као да је се то ништа не тиче, као да је читава ова свадба — туђа свадба. Тетка Анђелија чак се почела и љутити што јој ни на једно питање није одговорила, али је ипак некако савлађивала љутњу и силом покушавала да се насмије.

Чак ни онда кад су свати повели младу и кренули из куће, није се заорила пјесма. Излазили су полако из авлије, једно за другим, и полугласно се опраштали с газдом Јованом, који их је, гологлав, пратио до врата, и са Стаком, која је, блиједа и уплакана, хтјела још једном да затрли Милку, на кућњем прагу. Николу нијесу могли видјети. Док су они излазили, он се био сакрио под степенице, поред цвијећа, п наслонио чело на обијељени зид, као да би носом да га раскопа. Стара Фимија причала је кашње, како га је у само свануће ту затекла гдје сједи „отуђен од сваког ко проклети антикрист“ и, на велико чудо њезино, „плаче ли, плаче“...

(Наставиће се.)

Свет. ЋОРОВИЋ,