Srpski književni glasnik

КАСАНДРА.

Пада вече. Под сенком Ила устремише се опет на непријатеља високи зидови. Снебише се доле у зеленилу Пријамове палате, у страшивом очекивању последњет боја са Ахејцима. Сам Пријам, залутао по мраморним дворанама, оборпо је главу на груди, — кад весник с бојног поља дотрча задихан, и стаде пред старога цара. Сврши се! Падоше Ахид и Ајакс, један од своје сопствене руке, други од руке Зевсове, и напразно осташе сви покушаји Одисеја, као и Нестора Мудрога. Те вечери, тек што су Тројанци били изишли из илионских врата и упутили се непријатељском стапу, месту где обитаваху Ахејци, — а димб се у пламену застори и платна последњих лађа које замичу за Тендос, тамо иза бујних острвеких мирта и борова. На обали се диже само једна дрвена гомила, слична коњу, која ко зна шта значи. Једни хтедоше да је унесу у град као трофеј и да је поставе на Акропољ, други се успротивише томе, и захтеше да се тај дар Данајаца баци у море, и да се се њим избрише и последњи спомен њихов у царству Пријамову..

Скрушен трзавицама, педесет синова оплакавти, само Хектора не могавши да прежали, Пријам подиже старачке руке да благодари Боговима што најзад распростреше своју заштиту над Тројом, и не оставише чељад његову и старине његове на поругу Ахејцима. Кад виде мужа свога, устаде, обрадована том вешћу, и престарела Хекуба, скочише за њом на ноге и све кћери њене, па чак и утонула у неутешну тугу Андромаха. Зевс, пред чијим ногама стоје два суда — један пун невоље, други благодати —, проли најзад срећу и на њих. После десетогодинњих крвавих бораба, прва ралост озарава тироки

52