Srpski književni glasnik

А РОАН РОА. 819

наступају овамо. Као што се морски валови бацају на високе граните, да се разбију и у часу понова устреме на њих, гомиле се упутише ратницима, застадоше, заграјаше, п опет понова почеше да их обасипају почастима и славом... Са ускипелом жеђи за борбом, са неутрошеном снагом, враћају се храбри Тројанци. Копља су сакривена. Чак натраг окренуте, сабље бију по бедрима. И грли сада ратник своју драгу замахом којим је хтео

да мане сабљом на бојном пољу.

— Вина, вина, еј! виче тамо један са запенушеним устима. Снага је ускипела, где јунак да је дбенер Или у пиру, или у боју...

= Тројанци — то нису жене и деца! виче други. Да им не забљеште штитови и да окрену леђа...

И подижу се подемеси на све стране.

Али усред тог општег пијанства, Касандру озарава моћна промисао. Божанско сазнање узбуркава њене груди, и страсва чежња вуче је ка тргу. „..Тешко победиоцу који ће, пошто изнури снагу у пировању и боју, опет превити врат над ралом, усред ситних брига да проводи своје дане.“

И она обрну поглед даље, где по праговима невесте и белокосе жене подизаху умилно очи нагоре, већ уљуљкане сновима о мирном п срећном животу. — Поља, десет година натапана и обливана крвљу, опет ће покрити тучна трава, опет ће од гојних стада олјекнути обале Симоиса и Скамандра, чак до Хелеспонта. Под штедром десницом Богова, који су увек обасипали благодати њихове крајеве, опет ће све оцветати и зазеленити се на све стране... Како их срећна нада уљуљкује, како се спокојно дижу њихове груди, као да је тежак камен спао с њих!

„Таква је људска судбина! Као што празник сутра очекују свакидашње тегобе и таштине, тако глуп пад чека да одмени сваки горд подет.. — сави се у страсној стрепњи срце Касандрино, она подиже надахнуто чело, али јој овога пута на уснама замукоше пророчанске речи.