Srpski književni glasnik

А ~

КРХ ОРА неЛеР А. 521

огња, и слушати шапат звезда — она не хте да буде Аполонова драга. — Ја сам Ботиња, п живећу сама као Богиња. Опро-

сти! — и обиђе га хладно Касандра. — Тешко теби, кћери Пријамова, коју саблажњава венац видовитога — трнов венац је то. Твојим речима

незатрејаним љубављу, нико неће поверовати; твој говор неиспрекидан уздасима и непроткан смејом, изгубиће се без одјека кроз пустињу људских душа !,.. И дуго гледа за њом Аполон, док она не скрену и оде својим путем...

Ноћ је мирисала унаоколо, миловада траву и цвеће, и као да је нежним својим дахом разведравала и душу Касандрину. Спава већ заморена од весеља Троја, спавају и јаки зидови и бојна поља. Само Скамандар пљуска о обале, одјече тамо доле, и промукао лети задремалим валовима Хелеспонта. Запенушене његове воде час се тајанствено стишавају у врбацима, час са подемехом избијају над лескама: какву ли судбину опет проричу за сутрашњи дан, какве ли догађаје и несреће...

Касандра дуго ослушкује сред ноћне тишине, иу подозривом предосећању утаји се дух њен. Она подиже потамнели поглед. У тај мах тамо по обали већ потпалише тела ратника, алих тога дана, да сагоре. И гле; шум вода као да затрепта у пламену над мртвим телима. Одједном се сплићу огњени језици, стишавају се, бледб, и опет избијају у бујном пламену. Пророчица скочи поражена. — Камен на камену од Троје неће остати! Пребаци широки хитон, али, не ступивши. ни корака наниже, Касандра застаде с погнутом главом и отпуштеном десницом :

— Ја предсказивах пре седам година и Хекторову смрт. Ко ме чуг — Да ли да предсказујем и данас сутрашњи данг...

Џетко Тодоров.

(Шревго с бугарског рукописа М. М. ИБРОВАЦ.)