Srpski književni glasnik

Кејн јаве

Измучена лица, хладна и воштана, "Почиваћу бедан к'о и сви пре мене: Светлуцаће свећа дремљива и сана И плакаће горко две кукавне жене...

Али лаж је да ће, кад ми неман црну Коб свемоћна пошље и живот ми евене, К'о јато гаврана болови да прну...

И ваш плач залудни, и вас што к'о сене Дркћете у боду, и мир онај тужни, И дим воштанице гадни и отужни Душом осетићу... Ја знам шта ме чека...

И док звона брује побожно и кобно, Васпоном чућу церекање злобно Неумитне судбе беднога "човека И лупу точкова њених тешких кола...

0, не моћи онда крикнути од бола!