Srpski književni glasnik

БАЗУ РИКА

Тамо доле на дну мог суморног срца Пучина дубоког језера се стере,

И на њој се вечно гиба, ломи, крца Трошна моја лађа уздрмане вере...

Често, авај, буре безобзирних дана Поломе катарке, развале јој бедра, И невина жртва беснога оркана

Пучином се распе, и у њена недра

Утоне дубоко. Ал' ко дете које Од карата куле пале опет зида, Моја душа болна, што грца и рида, Олупине скупља јадне лађе моје

И поново диже трошну лађу вере...

О имати душу и немати неба

И живот волети без смисла и мере! Ено опет креће, гиба се, колеба Трошна моја лађа уздрмане, вере !