Srpski književni glasnik

УРА ЈАКИ МАСЕ ТРИ ОВЕ ДАЧ

Ђура Јакшић оставио је за собом име једнога од највећих, можда п највећег чистог лирика ериског, и ако је само мањи део његова рада у стиху, и ако је још понајмање радио на лирској поезији, Али он је у своју лирику унео сав свој страстан и бујан песнички темпераменат, дао јој толико крепкости и својега личнога и особенога, да је релативно мален број његових лирских песама значајем далеко премашио његову многобројнију епску и драмску поезију, а нарочито бацио у засенак његов обилан рад у прози.

Јер, Јакшић је био не само један од најјачих лиричара српских но и један од најплоднијих приповедача целе наше књижевности, плоднији но многи наши писци који су се искључиво приповетком бавили. Од 1860 тодине па све до саме смрти, он је писао приповетке, и оставио за собом близу четрдесет мањих и већих, од којих су неке само нацрти а друге готово мали романи. Нарочито последњих седам или осам година живота, од 1870 па до 1878, Јакшић је пустио у свет велики број приповедана, са предметима из разних срвбдина и разних тренутака, али писаних у једном истом основном лирском расположењу и задахнутих једним истим пееничко-романтичним духом.

Светислав Вуловић, који је са великим симпатијама проучавао књижевно лепу личност Јакшићеву и његов многострани рад, зауставио се и на његовим прозним радовима. Критичар је поделио песникове приповетке на пет група: „романтичне“, „сатиричне“, „приповетке о животу Срба у Угарској“, „сеоске приповетке из Србије“ и „приповетке ратнога времена“. И то је била једин-