Srpski književni glasnik

526 Српски Књижевни Гласник,

ствена подела, изведена у исти мах према облику, садржини, средини п тренутку !

Када се већ хоће, и када се мора ради прегледности изводити нека подела, правилније је поделити Јакшићеву прозу у три заокругљене групе: на чисто романтичне повести, на политичке сатире и на приповетке из сувременог социјалног живота. Као и остале поделе, не само у књижевности но и у свима моралним наукама, и ова је општа, произвољна и неизбежно непотпуна и нетачна. Све ове три групе Јакшићевих прозних радова мешају се, преливају се једни у друге, допуњују се, иу чисто романтичним приповеткама има политичкога и социјалнога елемента, као што су му социјалне приповетке пуне романтичких фикција.

и

Српска романтичарска књижевност имала је два велика песника: Змаја и Јакшића. Змај је обилнији и обимнији, разностранији и шири, али Јакшић има много јачи песнички темпераменат, и то онај основни темпераменат једног правог романтичног песника, страстан и плах темпераменат који није имао ни један од наших старијих песника. Змај, човек од необично гипка и приемљива духа, мењао се и прилагођавао времену и њетовим променама у идејама и у књижевном укусу; Јакшић је остао увек једнак и исти, у добрим и рђавим странама своје песничке индивидуалности, увек неуздржљив лиричар, увек песник личности и страсти, са оним карактеристичним „душевним стањем“ једног рођеног, природног и искреног романтичарског песника.

Као сви прави романтичари, Јакшић је осећао у себи напонску снагу и силну жудњу за нечим вишим, јачим и лепшим, носталгију идеала и јаких страсти и осећања, осећања горчине што спутан мора да проводи своје дане у једном студеном и мртвом добу без бојец без ичега налик на поезију.