Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 527

Осећам мишцу снажну и јаку, У срцу крви, у крви бој...

певао је Јакшић, казујући тако оно своје основно расположење, из којега ће шибати најличније и најснажније његове песме. Његова страсна и плаховита душа била је рођена за поетска доба херојских подвига, за далека витешка доба укрштених мачева на бојном пољу, љубавних судова, великих страсти и великих борби. Он се осећао једнак по души са оном сјајном властелом на двору Немањића, пред којима, у приповетци „Син седога Гамзе“. певач пева славу предака: „Муње су севале у очима јуначких слушалаца. На грудма им се стезаху панцери, жице су пуцале, а љути лалоши посукташе из сјајних корица. Видели су у жарком спеву лушмана; у главу песме чули ву јаук и писку рањеника, дим, прашину и крваво поље, где се лешинама посуто далеко пружаше. Већ мнидијаху да су на коњима и да гоне душмана... Поскакаше са меких јастука. Крв им је врела, срце је силније било, а душа зажарена славом говорила је витешкој крви: Рат! Рат! Нова слава! нова победа!“

И Јакшић је осећао у себи ту исту „витешку крв“ и „душу зажарену славом“, и он се осећао спутан, тушио се што је морао да води узан и прозаичан живот једнога човека нашег сивог и једноставног доба, нарочито живот сеоскога учитеља и малога чиновника, са великом породицом а са мало плате, који троше најбоље своје снаге и најлепшу своју енергију у ситним и понижавајућим борбама за комад хлеба, увек стран и туђ свету у коме је живео, увек побуњен против филишћанских схватања, тиранских конвенција и чаршијскога морала. И као сваки прави романтичар осећао се на земљи као Прометеј, прикован на Кавкаској литици, и он је духом излетао ван свога суморног времена и жалосне средине и носталгично певао:

Покажи ми само оно доба старо: За час бих се јунак у њему одмар'о К'о што ми се деди одмараху седи...