Srpski književni glasnik

825 Српски Књижевни Гласник,

И после тих тренутака полета и враћања у зрачне успомене прошлости, он је са угушеном горчином довршавао: Ал' збогом витези, соколови моји! Преда мноме са свим друго време стоји.

И прве приповетке Јакшићеве, писане у току шездесетих година, стваране су у томе романтичном расположењу, и нису ништа друго до песничка идеализација витешких старих времена. Песник са љубављу и дивљењем слика оне охоле и сјајне „велможе“ српске, каткада као соколове у њиховим каменим замцима, каткада као паунове у мраморним дворанима. Он их износи у њиховим витешким играма, када скачу на голог коња у најбешњем трку, и лободима гађају тицу у лету, или када са свим старинским властелинским сјајем полазе у лов. Слуте обубучене у црно свилено одело, са дугом косом која се таласа на снажним плећима, хрти и огари весело лају, соколови кликћу, пера за калпацима лепршају се, панцири звече а ловачки рогови одјекују кроз старе и велике шуме. То су приповетке о племенитим херојима, о заљубљеним „бледим витезима“ са тамним погледом, на чијим високим челима већ се види „ладан пољубац немиле смрти“; ту су тајанетвени „црни коњаници“, као у Бајроновим спевовима, које кобне страсти сажижу, вуку их у дубине тамчица да их тамо нестане као жртве великих љубави. Ту су анђелске, озарене жене, „мученице несрећне љубави“, девојке „бледе као крин“, лепе као сан, са поетским именима и са љубављу која не зна за границе. И све те драме страсти, сав тај обајани свет љубави и хероизма, све је то у „сенци мрачних планина“, уз тајанствено ујање горских потока, или под крвавим зрацима самртнички бледога месеца који се пробија кроз тмуре облаке, или у страховитом вихору побуњених елемената који као да оглашују судњи дан људима.

Јакшић није био у томе романтичном располож њу када је описивао само тај идеализовани Средњи Век или херојска времена народних борби са Турцима, људе и ствари у варљивој перспективи прошлости. Истим тим