Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 529

очима он је радо гледао и доба у коме је живео и људе у чијој се средини кретао.

Кае и сви пдеалисти, Јакшић није видео стварност онакву каква је, но онакву какав је он био. Други људи, гледајући из близа, по ономе староме да „нико није јунак за свога собара“, и да је лепота само у ономе што је било и што је далеко, и нису у стању да се обмањују и улсшпавају садашњицу. Јакшић, тако битно пдеалистичка прпрода, дух који је преображавао све чега се дотакао, гледао је своје сувременике са висине идеала, посматрао свет очима једног романтичког песника п налазио лепоту и величину и онде где их нема. И он је тако налазио романске љубавне хероје у простим тимочким сељацима и старинске витезе у херцеговачким брђанима Залуталим у прљаве каванице београдске.

Ништа у том погледу није карактеристичније но његова „приповетка из сеоског живота из године 1857“, „Сељаци“. Драматична, или боље рећи мелодраматична, радња дешава се у Црној Реци, у једноме од најдивљачнијих крајева наше земље, где је српска раса тако измешана страним елемептима, код убогих и кротких сељака, тимочких који немају сјајних спољних особина чисте наше расе у Шумадији и Мачви, али који показују тиху енертију и ћутљиву истрајност у раду. И да опише тимочко село Каменац, Јактић, некадашњи учитељ у тим крајевима, неће се послужпти аналитичним, реалистичним методима, брижљивим ређањем живих и карактеристичних ситних појединости, да тако да општу и пуну слику села. Он се служи чисто песничким, синтетичким, интуитивном методом, место реалистичких описа даје песничке визије, а место тачне слике пружа утисак и осећање. Он неће да приказује једно изгубљено село у једноме мртвоме крају Србије, где је природа тако сурова и непријатељска према човеку, где је борба за жпвот тако мучна а живот црн спромашним сељацима; он, са висина орловога лета, са врха сурога стења Хртња и Малиника, гледа на мало село које се беласка у долини. „С једне