Srpski književni glasnik

530 Српски Књижевни Гласник,

стране камен, с друге камен, голо све! Страх те обузима кад у то суро стење коракнеш: твоје те сопствено мицање плаши; узданеш ли, чини ти се да камен узлише, спотакнеш ли се, камен се одрони а у понорима јечи и грми, рекао би планине се руше. Кад дубље загазиш у ту пустошну самоћу, чујеш како човек јауче, чини ти се да у помоћ призива... Ноћ је...“

А љубавна повест која се ту прича достојна је тога поетског оквира. Јанко Веселиновић нас је доцније навикао на оне једнолике типове Ромеа и Јулија у мачванским селима, али Јакшићеви сеоски љубавници још су на већем ступњу љубавне страсти и душевнога блатородства. Смиљана је приказана као јунонска лепота, племенита лика и висока чела „као од карарског мрамора“, и њена зрачна, поетска фигура још више је истакнута у полутами сеоске куће, „као од прилике на Рембрандтовим сликама“. А он, њен љубавник, Стојан, јесте романски херој каквога сневају петнаестогодишње девојке у пансионатима и каквога гледају у позоришту у првом љубавнику романтичних драма. Стојан ради као јунак и говори као песник, и када прети то је у Јакшићевеким фигурама: „Пепелом његовим ће се још сутра играти планински ветрови“. Тако говоре сеоске лепотице у једној његовој приповетци, и једна овако кити своме драгоме: „Видиш ли оне сплне капљице што ударају у шарени шљунак и на обали скачу, и оне љубе оно шарено цвеће, што своју лепу главицу умиљато доле савија, да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца“,

Србијански сељак Ђуре Јакшића има све могуће и немогуће човечанске врлине. Песник је целу Србију поделио на два табора који представљају, као у источњачким религијама, два супротна светска принципа, добро и зло, светлост и таму. С једне стране су неискварена удеца природе“, честити, искрени, храбри и пречисти сељаци; с друге стране, то је прокажена власт, капетани, кметови, попови, калуђери, зеленаши и Цинцари механџије, код којих је и од којих је свако зло и који