Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 881

некажњено трују злраву народну душу. И та борба између сељачких анђела и власничких ђавола свршава се готово увек пуном победом добродетељи над пороком. Каткада, и само се небо умеша, и пошље гром да сатари грешнога кривца.

Јакшић је сељака идеализовао и као романтичар и као народњак. Као романтичар, јер је у сељаку гледао „природног човека“, од природе неискваренога п доброга, и са искреним, дубоким и лепим осећањима првобитнога човека. Као народњак, он је волео сељака, јер је био уверен да се недотакнута, здрава народна душа налази у сељака, да је он извор и утока свега, пи да су у њему живе силе народа које силници и власници трују. И са таквим схватањима, са затвореним очима за стварност, уљуљкиван сопственим самообманама, не познавши никада праву прпроду србијанског сељака, он је стварао оне пдилично-епске спевове у прози, које је без права називао „приповеткама са села“.

Истог таквог романтичарског надахнућа јесу и његове приповетке из српских ратовања са Турцима, у добу од 1875 до 18578 године. Као и цело његово занесено поколење, Јакшић је провео цео свој век у једном одутевљено ратоборном расположењу. Наши стари су веровали, све до Кримскога Рата, да ће православни император и государ Пиколај Г побости крст на Аја-Софији у Цариграду, и да ће одмах после даровати Србима Босну и Херцеговину ; млади су са нестрпљењем погледали на Србију п Црну Гору, дрхтали под одјецима борбе на Грахову, бомбардовања Београда, устанка Луке Вукаловића и Крпвошија, уверени да је ујединење Српетва од „Вршачке Куле па до Јадранскога Мора“ питање најкраћега времена. Као и сви срцем и духом млади људи тога одушевљеног нараштаја, који је у све веровао и ни у шта није сумњао, Јакшић је горео од нестрпљења да једном почне тај тако жељени, тако призивани свети крсташки рат за народну слободу, и поетичније но ико он је пружао руке ка трагичној равници косовској: