Srpski književni glasnik

8392 Српски Књижевни Гласник.

У пусту земљу, у стене голе Срце ме зове...

Као и осталим омладинцима шездесетих година, и Јакшићу је Србија — Србија која педесет година није војевала! — изгледала себично политична и несрпски смотрена, и он је био готов да са оним либералним вођом назове Кнеза Михаила „турским пандуром“, а заједно са Змајем да се подемене „београдским бакама“ п њиховој лажљивој и кукавичкој песми „На пролеће!“ Са колико ће се сарказма он подсменути мипрољубивој бирократској и ћивтинској Србији која се, лок раја страда и гине, боји рата пи плашљиво се пита:

А шта ћемо с вересијом» А шта ћемо са пензијом»

у име целог свог нараштаја Јакшић је гтневно узвикивао:

Шта ће нам овај мир, Овај блатомир»

И треба знати да код Јакшића тај ратоборни патриотизам није био једно опште место српске поезије онога доба када се више но икада певале „бојне песме“. То за њега није била једна лака и популарна књижевна тема, којом су ондашњи песници надокнађивали спромаштину својих мисли, неискреност својих осећања и прозаичност својега изражавања. Код Јакшића је то било искрено и дубоко уверење у којем је цео свој живот провео. Он и Јован Илић били су једини од ерпских писаца онога времена који су имали доследност једнога Кернера и Петефија, и који су се 1848, са оружјем у руни и на бојном пољу, борили за оно што су певали и на шта су друге призивали. Јакшић, као младић од шеснаест година борац у „Народном Ополченију“ Лазе Зубана пи добровољац у Легији Диштрикћана, дао је доказа својега родољубља готовог на сваку личну жртву, и са пуно права могао је доцније довикнути својим непријатељима:

С крвзвом сабљом на бојној муци, Бољи сам био, бољи од вас!