Srpski književni glasnik

Г ПИ Роа» 1 Са и" не аи а да У са Је и А.

Ђура Јакшић КАО ПРИПОВЕДАЧ. 583

И када су најзад Србија и Црна Гора загазиле у тај тако дуго очекивани рат са вековним непријатељем, Јактић, изнурен од живота и разривен болешћу која га је у гроб гурала, полетео је на Дрину, „међу племениту“, да види како српска војска најзад прелази у „честиту Босну“, и како се остварује сан његова живота. Ти дани за њега су боли „Српски Рат“, „наш рат“, „садашњи српски устанак“, и готово еве што је последње две-три године живота писао то је било прослављање тих „светлих дана српскога ослобођења“, што рекао други један наш романтички песник.

Јакшић је тада написао цео један низ ратних приповедака из времена од 1875 до 1878. Такве су „Мале слике за време рата“, топло сликање родољубивога ковача, који у хармоничној прози и речитим стиховима казује ратничко расположење и непоколебиву сигурност у победу коју су имали сви српски родољуби онога времена. Такви су „Ратници“, панегирик јаворском јунаку мајору Михаилу Илиђу, и „Капетанов Гроб“, прозни спев о јуначкој смрти капетана Карановића на Нишору. Такав је „Ратник“, романтична историја Гарибалдијевца и српског добровољца Антонија Панагинија, којега је очајање за изгубљеном лепом Флорентинком и љубав према слободи потлачених народа довела на Дрину да се бори за српску слободу.

У свим тим саставима Јакшић је не причао но певао епопеју „Српског Рата“ пи „Садашњег Устанка“, последње и завршне епизоде вековне борбе српског народа. У свечаном расположењу оних историјских часова, и људи и ствари изгледали су му и велики и лепи, и он је и врло обичне егзистенција и свакодневне појаве дизао на висину историјских догађаја и песничкога хероизма. Његов београдски ковач мајстор Митар говори овим језиком: „биле су биле, векови су прошли, земља и небо, краљеви и слуге дигоше се, да Србина упропасте, и... Србин стоји |... Деде господине нађи ми у планини једну стену, коју су громови и земљотреси за пет стотина година у