Srpski književni glasnik

538 Српски Књижевни Гласник,

оно што њега пече и гуши и што цео млади напредни нараштај мисли и осећа. И Јакшић у то доба, око 1870, постаје за Уједињену Омладину Српску оно што је око 1840 Хајне био за Млалу Немачку: песник који свој велики таленат ставља у службу идеја слободе и истине.

Уједињена Омладина Српска имала је мало тако убеђених и тако оданих чланова као што је био Јакшић. Он је био увек у првим редовима њене крајње левице, уверен да је унутрашња и грађанска слобода Србије први и неопходан корак ка ослобођењу Српства. И он је један од ревносних сарадника либералне „Србије“, где у току 1870, под потписом „Теорин“ и „Учитељ цртања у некој вароши“, штампа пет својих политичких сатира: „Једно писмо баба Р..и“, „Друго пиемо баба Р..и“, „Предпостављени“, „Мисли једног пензионера“ и „Покојној цензури“. 1871 јављају се његове политичке сатире у „Младој Србадији“: „Комадић швајцарског сира“ и „Моја љубав, писмо пок. цензури“. А 1871 и 1872, он је, са потписом „Темељко“, ревносан сарадник „Враголана“, сатиричног политичког листа, на којем су радили Светозар Марковић, Љубен Каравелов („Хаџи-Воштац“), Светислав Вуловић, Ђура Јанковић и Милован Ђ. Глишић. У томе врло занимљивом социјалистичком листу, који је био ставио себи у задатак: „исмевати све махне друштвене, све што се у јавности и приватном животу обележи као глупост или недоношче“, штампао је Јакшић неколико својих сатиричних песама, од којих неке нису ушле у његова скупљена дела, и два прозна састава „Мајстор Триша и Г. Миша“ и „Писмо из Смедерева“.

Прве Јакшићеве сатире у „Србији“ јесу лична његова препиргл сл рсакционарним „шаљивим“ листом „Ружом“ Михаила Ћелсштевића, која је била силно омрзнута у омладинским и слободњачким круговима. Увређен и раздражен ударио је Јакшић на „мисирску бабу“, „матору блебетуту“, и на друга два, не мање омрзнута назад-

! Ј. Скерлић: „Бура Јакшић као сарадник „Враголана““, „Одјек“, 1906, бр 79.