Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ кАаО ПРИПОВЕДАЧ. 589

њачка листа „Видовдан“ пи „Световид“, на целу реакцију у Србији. „О знам вас ја!“ узвикује гневно песник. „Има · томе дванајест година од како вас све познајем, и морам вам благодарити; јер сам на вама и вама равним лепу психолошку студију научио: да као што љубав може до највећег вршка доспети, да тако исто и мрзост до највишег степена лопире,.. Ја вас све мрзим, ја вас све презирем... Ви сте голи скелети, на којима је ко оно на луткама пришивено нешто мало трула меса и пабушине.“ И он са високо уздигнутим челом истиче своју поштену пи поноситу сиротињу, јаван рад из личнога уверења и чистих побуда, силно презирање „трулих стубова назадњаштва“, жарку љубав за „слободу златну“.

Исти тај дух оживљава речито написаног „Предпостављеног“ као и „Мисли једног плензијонара“, монолог задовољног и угојеног човека који има двокатницу у вароши и велики чибук са скупим ћилибаром, и који грди искварену младеж што не чествује више власт и старије, „црвењаке“, којима ништа није добро и све хоће да руше, сиротињу у чију главу никачо не може да уђе јасна и природна истина да је она на свету да тегли и без роптања трпи, а чиновници и газде да заповедају и уживају. У „Мајстор Триши и Г. Миши“, Јакшић своје мисли ставља у уста слободоумног и разборитог мајстора, удара на „Видовдан“ који је отупео зубе недостојно грдећи побеђену херојску Комуну, „Лепотицу Комуну“, и за париским арцибискупом којега су комунарди пушкарали „више плаче него за свим српским мученицима што су од Косова до данас на мукама изгинули.“ Мајстор тврди да му је једно српско шегрче драже него сви немачки и француски грофови и принчеви, и од новина тражи, сасвим у духу чланака Светозара Марковића у „Раднику“, не да кукају на гробљу туђинских власника, но да српском народу „кажу, за што смо у свему назадни, — па да нам пишу о занатима и о општинама, о земљоделству, да нас ипзбаве из овог несретног и јадног сиромашног живота...“