Srpski književni glasnik

840 Српски Књижевни Гласник.

Оба писма „покојној цензури“, написана су у духу и тону подитичких сатира Хајнеових, које су се у то доба радо преводиле у „Даници“, „Вили“ и „Србији“, Ревносни омладинац Мита Ракић превео је 1869 у „Орбији“ „Идеје, или књигу Ле Гран“, и та духовита и лепа књига, у живом и течном преводу, несумњиво је послужила Јакшићу за узор у оба његова писма цензури. Као што ве може мислити између песника слободњака и „госпе“ цензуре нема љубави, он је живописно представља као сув костур, „у једној руци са катанцем, а у другој са

празном и ненаситном кесом“, и казује јој оно што у ду-

бини души носе сви „витези духа“ и „синови слободе“.

Све те ствари нису приповетке у обичном смислу речи. То су полемичке самоодбране, политички напади, нека врста такозваних „козерија“, без радње и обавезне интриге. Од свих Јакшићевих сатиричних радова на приповетку личе заокругљена епизода „Комадић швајцарског

епра“, и нека врста романа „Чича-Тима“. „Комадић швај-.

царског сира“ је жива причица, коју је пре две године драматизовао и на београдској позорници дао играти један од наших млађих писаца, и сем анегдоте која је занимљива, има у њој готово реалистички опис чувене Шарене Механе у Јагодини и њених не мање шарених гостију.

„Чича-Тима“, велика „приповетка из учитељског живота“, писана доцније, 1876 и 1877, нема више политичкога смера, пи ако у њој има речи пуних непоштовања према власти и њеним представницима. Јакшић је ту са безобзирним, каткада свирепим реализмом надртао Пожаревац где је био некада учитељ, и пожаревачке учитеље п чпповншке. И то није дело посматрања и друштвене сатире но личне освете. Јакшић, плах у свему па иу мржњама, учишпо је све да цео свет позна јунаке његове траги-комичис паланачке повести, Као у епиграмима „Г. Гркпњи“, „Једној васпитатељци“ и „Старој Госпођи“, он јен у „Чича-Тими“ сишао са своје пееничке висине, и, не подигав скуте и рукаве, загазио у брлог паланачких ого-

| |