Srpski književni glasnik

И ЦРН | и ДНА и + М МЕ МЕ И К У =: | 6 у

ј Ђура ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 841 варања, у све ситничарство загушљивог маловарошког живота.

Уопште, готово у свима политичким сатирима Јакшићевим има много личног, локадног и пролазног, ствари које се данас мало нас тичу, алузија које ми више не разумемо. Шта се кога данас тиче стара пожаревачка учитељица „Гросмутерка“, коју је песник и у стиху иу прози изобличаваог Михаило Ћелешевић са његовом шаљивом „Ружом“ не изгледа нам достојан толиких и таквих жучних напада. Треба се расиптивати код људи који су војевали у покрету од седамдесетих година па сазнати да онај злосрећни „Мајстор-Лексин син“, за којега Јакшић није имао довољно мржње и презирања, јесте један реакционаран новинар из онога времена, Милан Максимовић, професор у Смедереву и писац назадњачких политичких чланака у „Видовдану“. Све је то далеко, и у тој даљини изгледа тако мало и незнатно, недостојно једнога пера као што је било Јакшићево.

Али у свему томе има и врло искрених и интимних осећања песникових, речитих излива где је осећање незадовољетва са људима пи приликама налазило снажнога и високотг израза. Те сатире ће остати не само као драгоцени прилози за боље познавање оног узрујаног доба око 1870, но у њима, као у свему што је излазило из пера овога човека од темперамента и тако особенога лиричара, има пи душевних исповести, одломака моралне аутобиографије, који не мало доприносе да се боље позна тако необична и толико занимљива личност Јакшићева.

АЕ Најважнији и најбољи део прознога рада Ђуре Јакшића то су његове сопијалне приповетке, са предметом из живота банатских Срба, п које се дешавају или у Буни 1848 и 1849 или у годинама одмах после ње. Оно што лаје особито и снажно обележје свим тим социјалним, банатским и „четрдесетосмашким“ приповеткама то је дубоко осећање социјалне правде и искрена