Srpski književni glasnik

542 Српски Књижевни Гласник.

љубав према масп народној. Од свију наших писаца који су причали „из народнога живота“, — а таквих је велики број, — нико није стварније и топлије волео народ него Јакшић, Његови ултра-националистички сувременици истицали су народ као један историјско-књижеван и метафизички појам, народ у сновима далеке прошлости или у магловитим надама будућности. Они су волели нацију, „славну нацију“ како се код нас писало у ХУШ веку, умилу народност“ како ву говорили наши романтичари око 1850, док је Јакшић волео народ, пук, широке слојеве народне, сељака сагнута над плугом и притиснута сопственом бедом и туђинским угњетавањем.

1548 године Јакшић се није тукао за празне речи и плитке илузије „Славјанског Царства“, но за живе људе који трпе стварне невоље, за убоге сељаке који су се дигли против сепахијске експлоатације и против страначког угњетавања. Од свију српских писаца онога времена Јакшић је био можда једини који је осетио социјалну страну покрета од 1848. Док је српска интелигенција устала у име историјских успомена и ради политичких слобода, српска сељачка маса у Јужној Угарској дитла се у првом реду против феодалнога система. У Великој Кикинди, у Диштрикту, крају у коме је Јакшић био рођен, покрет је добио вид неке жакерије, и дошло је до опасних оружаних сукоба, у којима је било мртвих глава, између српских малих сељака и сеоских надничара, „карбонара“ како су их тада звали, и „фактора“, богатих сопственика и чиновника српских.

Јакшић је саосећао са том побуњеном сељачком масом, и покрет од 1848 за њега је био народна буна против спахијске „роботе“ и друштвене неправде. Кроз цео живот њему је остала визија сељачкога устанка, п ко се не сећа оне од силног утиска елике у „Спахији“, оних мрких.и претећих сељака наоружаних косама и „донџама“, које су сеоски ковачи ноћу ковали, и оних збегова бедних сељачких породица, које у расклиматаним колима изгладнела кљусад вуку кроз ритове, док се видик