Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 843 зажарио у пламену од запаљених села. Са колико узбуђења и страсти писао је Јакшић своје „Успомене“ из тих трагичних година, и ко бп рекао да су оне лисане пуних двадесет година доцније! И каква разлика између тих устрепталих речи, њиних гневних акцената и дубокога узбуђења, у којима се осећа не само једна велика и хумана душа, но грозница целог оног времена, тратедија целог једног страдалничког народа, каква разлика између тих редова Јакшићевих о 1848, и она млака, сентиментална „Два Идола“ Богобоја Атанацковића, где је Буна послужила само као оквир за једну баналну и књишку љубавну историју, и оних ладних, усиљено патриотских „чуветвителних“ „образа из последњег рата“, „Жеенског Јунака“ и „Мађарице“, од великог „биргера“ српске књижевности Јована Суботића!

Другачи дух и другача душа била је у Јакшића, и он је осећао оно што је било страно и далеко његовим сувременицима. Живот је дошао да у њему развије то урођено снажно социјално осећање. Овај човек који је за беду знао не из књиге но из рођенога искуства, чији је живот био испуњеним мучним борбама за комад хлеба, који је, да би се прехранио, носио малтер на београдским грађевинама и због оскудице напустио даље школовање, уметник који је спао да мала сеоске иконе, књижевник који је отишао да учитељује по забаченим селима, тај човек је животом био спремљен да појми и осети туђе невоље и нимало романтичне болове народне. Због својег независнога луха и поносите природе гоњен у државној служби као дивља зверка, увек у борби са моћнима и „Ппредпостављенима“, он је добро осећао сву суровост социјалне неправде и тешкоћу живота у једном друштву где на крају крајева увек влада право јачега. Његов живот: „два три добра дана, пише он сам 1871, две три пријатне вечери, зар могу читав низ постраданих дана својом благословеном слашћу разблажити“. И човек који је писао једном пријатељу : „опростите моме сиромаштву које је од некога доба тако мах нада мном отело, да