Srpski književni glasnik

544 Српски Књижевни Гласник,

вам ни писмо исплатио нисам“, човек који је имао такве часове у животу имао је разлога са радошћу поздравити „Лепотицу Комуну“ и могао је казивати невоље спроте Банаћанке и спахијскога себра Чича-Мате,

С једне стране његова плаха и бунтовна природа, с друге стране живот који га је немилосрдно обмануо, притисао га свим невољама и отео му сваку наду, чинили су да је Јакшић имао оно што људи његова нараштаја нису познавали: мржњу на друштвену неправду, широко човекољубље и братско саучешће према малим и слабим, „пониженим и увређеним“ сваке врсте. И као Андре Шенје, он је могао узвикнути:

Боште, 6 топ сееџг отов де ћалпе, абаше де јизНсе...

У његовим приповеткама није више онај апстрактни · Србин, којега су у тромим трохејима певали наши романтичари, и ми емо далеко од оних патриотских фантазија о походу на Цариград и обнови Душанова Царства. Ту више није литератор који развија једно обично књижевно место п који се лако и празна срца игра речима; то је човек који осећа и трепери, и који са страшћу, са гневом говори оно што хиљаде њих мукло осећају. Када баци поглед на пространу степу банатску, на црну и масну земљу на обалама Тисе, Мориша и Бегеша, на „ту природом благословену а Богом и сиротињом проклету земљу“, пред његовим очима се дижу на ноге трагичне гомиле сељачке, „сиротиње, бедне сиротиње“ српске, „којој се још нико не научи веровати“, презрени „Раци“ или „вајта“, како је туђински господари називају, „простаци“ како јој име даде одрођена господа српска. И он узвикује: „Богатство, можеш ли не бити благословеног... Сипротињо, можеш ли не клети богатога2... Ти радиш, цели дан радиш, мршаво ти тело пробија зној, зној цури е коштуњавог лица твог; радиш, а у вече те чека посна вечера, тврда постеља, и нико те не гледа, само једини Бог, који рече — знојем лица свога да солиш хлеб свој...“

Јакшић је волео сељака и земљу банатску. У Србији

|