Srpski književni glasnik

|“

ЂуРА ЈакШИиЂ кло ПРИПОВЕДАЧ. 845

он је сачувао носталгију роднога му краја, „благословене земље банатске“: „три дана је како ти лепо и глатко лице не гледам, па већ је срцу дуго и тешко“. У „Ратару“, | у „Сељаку“, у прози и стиху, он се неколико пута враћао на беде банатског сељака и његову борбу да очува свој комад земље. Ко се не сећа онога познатог завршетка из „Ратара“:

У руке је заронио Своју седу главу Отеше му тековину Мучну и крваву.

Гледа себе, гледа сина, Српе му се пара Нема хлеба, нема вина, Нема за ратара.

Јакшић је био један од врло ретких Срба својега времена који је јасно видео каква треба да буде права национална борба, осећао да је треба водити на реалном темељу са једном једином мишљу: обезбедити земљу и материјално благостање широкој сељачкој маси. 'Тај фантаст, тај поет, који се никада пије бавио политичком економијом, на двадесет и пет година пре данашњега покрета земљорадничких задруга, видео је у чему је тежиште питања и довикивао у „Поли Тихомпру“: не дајте земљу из српских рука, спасавајте сељака, не напуштајте позиције које се тешко после враћају.

Човек са таквим погледом и осећањима био је готов да се од првог почетка придружи социјалистичком џокрету Светозара Марковића. Љубомир Недић, у својем мизонеизму, у социјалистичким песмама Јакшићевим гледао је само једну моду. Као и толико пута, Недићу, који често није знао ствари о којима је писао, није било познато да је први део „Спахије“, где се већ налазе први акценти тог бунтовнога духа, писан 1866, а да су први чланци Светозара Марковића почели изилазити тек 1568 године. Када је седамдесетих година почела проповед „нове науке“, Јакшић је у њој нашао оно што