Srpski književni glasnik

846 Српски Књижевни Гласник, је и сам у дубини душе и тамно осећао, и он постаје борбени друг „нових људи“ и „мислећих пролетера“, и пред саму своју смрт он их високо уздиже над осталима, велећи да у Србији има само „неколико младих срдаца која осећају народне болове п јаде — оно је све друго камен п коров“.

И од седамдесетих година његово урођено социјално осећање постаје све јаче, његова социјална критика постаје све општија и оштрија, нешто мање национална амного више хумана. Јакшић је још из 1848 са: чувао неутољиву мржњу на Мађаре и Немце, и његове приче не престају одисати њоме. Али, у познијим радовима, под утицајем нових идеја, он проширује свој видик. У „Попи Тихомиру“, а нарочито у „Сиротој Бана. ћанки“, нису више само напади на спахије и њихове фервалтере, инспекторе, ишпане и пандуре, на царске комесаре, штулрихтере, финанце и жандарме. Он удара и на господу српскога рода и племена, на племиће који су заборавили да су им стари били Срби, на подмитљиве владике и грабљиве протојереје, на бесну господу из кикиндског магистрата. „Сви дакле једно мисле, вели Јакшић, једно желе, осећају — сви тебе мрзе, јадна спротиња српска !“

Јакшић, највећи од наших патриотских песника, са целим нараштајем седамдесетих година, жигоше свом свилом, „великаше“, чиновнике, „зеленаше и кајишаре“, „газде, лопове п друге ћифте“ како сам вели. У „Сиротој Банаћанци“ та његова социјална мржња добија најоштрији и најопштији израз. Онај опис јагодинског начелства за време поплаве, претворенога у привремену болницу, то је оптужба против целог једног друштва. Они невољници редом, као сведоци, казују своја страдања: онај увели човек који је добио куршум у слабину, када је гладан хтео да присвоји неколико ока туђег кукуруза; она напу· штена и убога мајка двојице ћифта коју су синови отерали у болницу; онај бедник око чијег се последњег бакрача побили зеленаш и поп, нарочито она увела невољница,

ПРУ Ре