Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 547

бледа „као да је смрт својом ладном руком помиловала“, која прича своју страховиту повест, повест глади, и страдање, без броја и имена, целу мартирологију српског сељака у Диштрикту. То су просте и страшне ствари: жандарми који кундацима пи наџацима верним Србима из 1848 деле царску правду, „суви зулум“ аустријских власти после Буне, гладна година 18563, „страховита шесет трећа“, грабљивост п неосетљивост српске господе, прота у чијој се спахијској кући пије шампањ и токај и који хоће да му се плати за сарану сељака поскапалих од гладне смрти („ако ми станемо све сарањивати, који од глади поумиру, онда ћемо п ми од глади умрети“), најзад оне страшне и мрачне жупанијске тамнице у Великом Бечкереку, „оне грозне тавнице“ о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда.

Јакшић у нашој књижевности представља један занимљив лухован тип, чудан и непојмљив на први поглед, хибридан по данашњим израђеним појмовима. Код њега је занимљива мешавина између социјализма и национализма, социјалан национализам или националан соцпјализам, какав је у то исто време представљао у Француској стари револуционар Бланки, а код наших најближих суседа Бугара Христо Ботев.

МУ:

Јакшић је написало много приповедака, али би било погрешно узети га као приповедача. Као у драми тако иу нприповетци, он је у првоме реду и изнад свега лирски песник, најискренији п најромантичнији лиричар наше књижевности.

Он је приповетке писао само узгред, у последњим годинама ради живота, ради политичке агитације, ради личног разрачуљавања, или, што је било најчешће, из нужде. Велики број његових приповедака писан је по наруџбини уредника књижевних листова п календара. Приповетке су се тада тражиле, пи са марком једнога писца као што је био Јакшић нарочито су добро итпле. И многе од њих

~“