Srpski književni glasnik

848 Српски Књижевни Гласник.

рађене преко ноћ и на дохват, као једним потезом ужурбанога пера, развучене као што је обично када сиромах човек ради „по табаку“, носе на себи карактер импровизације п каткада нису достојне песника, који и иначе није имао много посматрачких и анализаторских способности. Али за одбрану Јакшића добро је подсетити на речи убогог Достојевског, који јављајући једном пријатељу о белном стању у које је запао, да је последњи комад рубља дао у залогу, да му жена лежи болесна а деца плачу гладна, додаје: „И од мене се тражи уметност, чиста поезија, пружа ми се за пример Тургењев, Гончаров, богаташи! Нека се дође да види у каквим приликама ја радим !...“

Алипу том несавршеном, убрзаном и поруџбинском раду, Јакшић је успео да да један део онога што је најбоље било у њему. Целина може бити да не задовољава: логика је оскудна, природност је занемарена, посредних и прелазних осећања нема, сцене и личности премашају и најнеобичнију стварност, говори се и сувише реторским, китњастим и задиханим језиком, и све даје на знање да се изишло из реалнога света и залутало у мелодраму, царство фикција и књижевних илузија. Знатан број његових прича имају чисто романтичарски карактер, са којим се још може мирпти када се представљају далека времена п давно пшчезли људи, али који је немогуће примити када је реч о средини у којој п ми живимо и о људима са којима се сретамо на улици. Апсолутна, од сваких обзира независна вредност тих приповедака није велика; оне се не могу ставити на изузетно високо место у историји наше приповетке, и у свакоме случају не могу послужити као узор. Јакшић је био можда последњи добар писац који је писао та дела историјске и романтичарске фантазије, и после њега ту врсту књижевности продужавали су само писци без дара и способности.

Својим и историјским и сатиричним приповеткама Јакшић је прелазан писац између шездесетих и седам десетих година, п у његовом прозном делу има и Чедомиља Мијатовића и Милована ЋЂ. Глашића. Његове