Srpski književni glasnik

4

ПЦ а)

ЂурА ЈАКШИЋ као ПРИПОВЕДАЧ. 849

политичке и социјалне приче већ носе обележје седамдесетих година, и ако у њима има много локалнога и личнога, каткада и сувише страсног и страначког, ипак оне вреде племенитошћу својих осећања, смелошћу своје мисли, речитом љубављу према слободи и новим идеалима, и оне су најзад важан књижеван докуменат, како се у оно прелазно пи узбуркано доба осећао један даровит писац и један од најеложенијих и најоригиналнијих духова српске књижевности. У приповетци Јакшића треба увек гледати као лирског песника. Његова и мана и врлина то је необично обиље лиризма. Али и онда када је писао без правога надахнућа, и онда када је производио дела од релативно слабије вредности, он је увек остајао изнад обичних и осредњих писаца, свему давао обележје свога крепкога талента, свуда показивао својв изузетно високе п оригинално песничке способности, по оној старој речи: да тица и када иде по земљи показује да има крила.

Сва његова устрептела душа, сва његова набујала осећања нашла су израза п у његовим приповеткама. Он их није писао но певао. Не само да се песник заборавља и место прозе окреће у своје снажне стихове, но њетова проза има тако јаких лирских места, такве речитости и таквих песничких излива, казивана је таквим сјајним фитуративним језиком п у таквим ритмичним реченицама, да је треба преламати у неравне редове па да се добију „слободни стихови“, са много више поезије но код мнотих старијих и млађих песника наших. И Јакшић тако остаје не само као један од највећих лиричара наше књижевности но пи као један од мајстора српске прозе.

Јован СКЕРЛИЋ,

54