Srpski književni glasnik

иу

Фридрих ЖХалм и Војислав. 851

и које су читаоци зацело већ наслутили. Том приликом рећи ћу и реч две о Халму као песнику.

Халм је после Грилпарцера најпознатији представник немачко-аустриске драме. Његове су драме тип позоришних комада какви се допадају широј публици и какви нпр. у бечком дворском позоришту, за које је Халм у првом реду и писао, сачињавају језгро репертоара. Крај све спољашње романтике, Халмови комади кипте од просечних нормалних мисли, завијених у пуно лепих, и ако често сасвим излишних, речи и стихова, са доста усиљене сентименталности, речју: како их честити грађани воле у позоришту слушати, кад имају своје добре часове и хоће да се уздигну изнад свакидашњице. Лаубе, који је морао ићи с управништва дворског позоришта, кад је Халм постао генералним интендантом, имао је ипак право кад је у некрологу за драматичара Халма рекао да је он проблеме чинио полазном, средишном и завршном тачком својих комада. Заиста, од почетка до краја, нижући вешто за око сцену за сценом, он пушта своје јунаке да све у новим обртима играју с истом за. мисли и расветљују проблем увек с оне стране с које је он хтео, а који се обично по здравом разуму најприродније и имао, решити. Само по предметима које бира, он је романтичар и фантаст; у истини је велики вештак у облику, увек са широким погледом за ефект на позорници. У малом нам може послужити примером и његов „Камоене“. Он пушта да нестаје крова на позорници над песником кад овај умире, а указује се небо, с којег „у магичној светлости“, „у облацима и уз звуке далеке музике“, слази геније са отаџбинском заставом у руци, да метне ловров венац песнику на главу. А кроз цео спев треба спровести и што јаче истаћи идеју о супротности између идеалисте и реалисте; ту супротност треба терати до крајних граница, а судар оба вечито противна погледа на свет и на ствари биће најјаснији, кад покушај реалисте-трговца оца да „спасе“ идеалисту сина, показујући му ад остов како пролази идеализам, про-

54%