Srpski književni glasnik

Фридрих Халм и Војислав, 858

И Халмов драмски спев „Сатоепз“, који је угледао света 1888' и први пут био приказан на дворском позоришту у Бечу године 18387, имамо на српском. Прерадио га је Војислав Илић. Само што је Војислав можда мислио да „ваља и критичарима да остане нешто мало посла“, кад је без икакве напомене пустио да угледа света његов „Песник“ у 1 од 9 бројева „Гласника за забаву и науку“%, Онде стоји, осим потписа и датума на крају, само још посвета „пријатељу Илији Вукићевићу“ испод натпаса. А било би у реду да је назначио откуда је позајмио градиво и замисао, јер у овом случају није само „уплив неких пјесника очит и јасан“ (Беговић), него је Војислав прерадио Халмов спев, и ако свакако вештије и радикалније него некад Јоаким Вујић и Константин Поповић, „камераш“ новосадски, Коцебуове и друге драме. Не може чевеку бити криво на неке наше критичаре, који су тако брзо готови да у наших песника траже туђе утицаје и узоре (па их често нађу и онде где их нема) кад још Војислав није био толико скруполозан да наведе свој извор за „Песника“. — Ствар је доста занимљива, те сам поглавито ради лакшег упорођења с немачким оригиналом и превео „Сатоепз“-а.

Не знајући немачки, Војислав се послужио руским преводом В. Жуковскога. — Овај је нашао у Гербељевој антологији из немачких песника. Руски је превод врло течан а сасвим веран. Војислав оригинала зацело није ни видео.

Халмов Опеђедо зове се у Војислава Санчо, а син му Перец (за којег Халм у напомени каже, да је то Мавео Мопаћо де Опеђедо Сазђе!-Вгапсо, по подацима португалске књижевне историје најбољи португалски песник, после Камоенса; Жуковски га и зове Васко, — али у ру-

' Сатоепв. — РПгатанзећез Сефеће 11 ешет Ашуисе уоп Егеамећ Наћп. — [Мотој. Млеп. Седгаске цпа т Мепасше ђеу Саг! Сегоја. 1838. 80, 44.

" „Гласник за забаву и науку“. Уредник Милорад Павловић, Број од 20 јан. 1908.