Srpski književni glasnik

Но РСТЕРн кој. 857

и како се понашао на Белерофону док није, по заповести енглеског министарства, пренесен на лађу Нортемберленд. Из ове књиге види се као сунце јасно да је Цар, романтички верујући у великодушност британску и да би једном дао свету мира, отишао к Енглезима, више као гост него кав преданик. То је погрешка коју зацело не би учинио нико други, а најмање какав Велингтон. Али историја ће, казати да је ова погрешка тако лепа, тако узвишена, тако величанствена, да за њу треба више величине душевне, него што је ми други можемо показати у свима великим делима својима.

Што је капетан Метленд баш сада издао своју књигу, томе као да неће бити други који узрок, него тежња да се човек морално опере, потреба коју осећа сваки поштени човек ког је зла судбина уплела у сумњив посао. Али сама књига неоцењив је добитак за историју заточења Наполеоновог, која образује последњи акат живота његовог, која чудесно решава све загонетке пређашњих дела његових, и која, као и свака права тратедија, потреса духова, чисти их и помирује. Карактерна разлика између четворице главних писаца, који нам причају о овом заточењу, нарочито као што се огледа у стилу џ погледима њиховим, опажа се тек онда кад се пореде један с другим.

Метленд, као бура хладан поморац енглески, описује догађаје опредељено и без предрасуде, као да су то природне појаве које он бележи у свој логбук; Лас Казес, одушевљен дворанин, у свакој врсти коју пише пада на колена пред Царем, не као руски роб, него као слободан Француз, коме се од дивљења нечувеној величини и слави јуначкој нехотице колена угибају; О' Мира, лекар, мада је у Ирској рођен, но опет зато сав Енглез, и као такав стари непријатељ Царев, али признавајући сада величанствена права несреће, пише слободно, без украса истинито, готово рећи лапидарним стилом; на против, није никакав стил, него је прави стидст онај шиљати, бодљиви начин писања франпуског лекара Ауто-