Srpski književni glasnik

555 Орпски Књижевни Гласник.

маркија, Италијанца, који је сасвим трезвено пијан гњевом и појезијом земље своје.

Оба народа, Брити и Французи, дали су сваки по два човека, обичнога духа, и неподмитљиве од силе која влада, и ова порота судила је Цара и осудила га: да вечито живи, да му се вечито свет диви, и да га вечито жали.

По овој земљи чепало је много великих људи, овде онде видимо светлуцаве трагове стопа њихових, и у светим тренуцима излазе нам пред душу као магловите слике; али човек који је тако исто велики, види много разговетније преходнике своје; из појединих варница светлога земаљског трага њиховог сазнаје он најтајнију радњу њихову, из једне једине речи која нам је остала, познаје он све боре срца њиховога; и тако, у некој тајанственој заједници, живе велики људи свих времена, клањају се један другоме из даљине од хиљадама година, и погледају се значајно, и погледи им се сусрећу на гробљима преминулих колена, што су се између њих утисла била, и они се разумеју и узајамно воле. Али ми мајушни, који не можемо да имамо тако тесне свезе с великанима прошлости, којима тек покаткад спазимо само траг и магтловите облике, за нас је од највеће вредности кад о таком једном великану сазнамо само толико да нам буде ласно да га сасвим разговетно и јасно примимо у лушу своју, те да тиме њу сироту проширимо. Такав је Наполеон Бонапарта. О њему, његовом животу и тежењу, ми знамо више него о другим великашима света овога, п из дана у дан дознајемо о томе све више и више. Ми видимо како се полагано откопава засути боговски лик, и са сваком мотиком земље што се с њега откопава, ми се еве радосније дивимо равномерности и сјајности блатородних облика који тада излазе на видик, им духовне муње непријатељске које би хтеле да сможде велики лик, чине те он тиме само сјајнији и лепши бива. То нарочито производе изрази Госпође Стаелове, која свом опо рошћу својом опет ништа друго не каже него да Цар