Srpski književni glasnik

560 Српски Књижевни Гласник,

утајали о Наполеону мемоари сувременика његових, и из дана у дан расте број историјских дела која теже да га, више или мање, доведу у свезу с осталим светом. И с тога сама објава такве једне књиге из пера Валтера Скота побуђује најрадозналије очекивање.

Сви поштоваоци Валтера Скота морају стрепити за њ; јер таква књига може ласно бити поход на Русију оној слави, коју је он с муком стекао читавом једном ниском историјских романа, који су, више темом него појетичком силом својом, потресли сва срца јевропска. А та тема није само елегијско путовање за старом народном славом шотском, која је мало по мало уступила место туђинеким обичајима, туђинској влади, и туђинском начину мишљења, него је то велики бол за губитком особина народних које пропадају у новијој општој култури, бол који сада жижи срца евају народа. Јер народне успомене леже дубље у грудима људским него што се то обично мисли. Покушајте само да изнесете на видик старе закопане ликове, па ћете видети како ће обноћ да процвета и стара љубав са старим цвећем евојим. Ово није речено фигуративно, него је то сушта истина; кад је Болок пре неколико година ископао у Мехици један стари пагански кип од камена, нашао је сутра дан да је обноћ венцима окићен — мада је Шпанија огњем и мачем затрла стару веру у Мехиканаца и кроз пуна три века јако помутила духове њихове, преорала их и хришћанством засејала. А такво цвеће цвета и у спевима Валтер Скотовим, и ти спеви буде стара осећања, и као што је некад у Гранади све живо, и мушко и женско, с очајним урликом врвело из кућа својих, кад би се на улицама заорпла песма о уласку краља маварскога, те је зато смрћу забрањивано певати ту песму — тако је тон што влада у спевима Скотовим тугом потресао васколики свет. Тај тон одјекује у срцима властеле наше, која види опале куле и грбове своје, одјекује у срцима грађана наших, којима је пространи, немили модернитет истиснуо онај пријатни и уски начин живота старих