Srpski književni glasnik

Н'оРХТЕРНЈЕЈ. 561

њихових; он одјекује у католичким црквама, из којих је вера одбегла, и у равинским синагогама, из којих чак и верни беже; он одјекује по свој земљи, све до бананских шума хиндонстанских, у којима брамин тужи и уздише, и предвиђа изумирање богова својих, смак њихове праисконске системе света, и савршену победу Енглеза.

Али овај тон, најсилнији што га шотски барда уме да измами из голем-арфе своје не доликује за царску пеему о Наполеону, о новом човеку, човеку новога доба, човеку у коме се ново доба тако сјајно огледа да нас тако рећи опсени, те више и не помишљамо на минулу прошлост и увелу славу њену. По свој прилици, Скот ће, по склоности својој, узети поглавито онај споменути стабилни елеменат у карактеру Наполеонову, контрареволуционарну страну духа његовог, док би други пигац ухватио у њему само револуционарно начело. С ове последње стране оцртао би га Бајрон, који је по свему тежењу својем противан Скоту, и уместо, као овај, да јадикује над пропашћу старих форама, он се још осећа стешњен и овима што су још у животу, па би рад био да их затре револуппонарним смехом и шкргутом зуба, и у том гњеву, својим мелодичким отровом, квари најсветије цвеће живота, и као какав смушен харлекан удара се ножем посред срца, те да црном крвљу која отуд бризне заједљиво попреска госпе и господу.

И доипста, у овом тренутку најживље осећам да нисам ни најмање обожач, или, боље рећи, оговарач Бајронов, моја крв није онако сплински црна, моја горчина долази само из галице мастила мојега, и ако имам у себи каква отрова, то је «само антидот, антидот за оне змије што се по развалинама старих кула и цркава опасно вулају. Од свих великих писаца Бајрон је управо онај којега ми је најнепријатније читати, док на против Скот ми сваким делом својим срце весели, блажи и снажи. Ја се радујем и имитацијама њему, као што их налазимо у Вилибалда Алексиса, Брониковског и Купера, од којих први, у свом ироничком Валадмору, најближе стоји узору