Srpski književni glasnik

ЛА а

НОРДЕРНЕ)Ј). 365

хилдбургхауска душо, мајниншха душо, или алтенбуршка душо — свеједно, певај, певај грешном искупљењу немачком !“ Овај душопродавац у срцу отаџбине п крвава поцепаност њена не дају да се подигне никакво чуство поноса а још мање да се чује ма каква поносна реч, наша најлепша дела постају смешна глупим успехом нашим, и док се зловољно завијамо у скерлетни огртач немачке јуначке крви, дотле нам каква политичка шаљивчина меће лудачку капу на главу.

Да би се још боље појмила празнина п незнатност нашега багателног живота, ваља само поредити литературе суседа наших с ону страну Рајне и Канала с багателном литературом нашом. Често, кад читам Морген Кроникл, и у свакој врсти видим енглески народ с његтовом народношћу, с његовим кошијама, боксовањима, петловеким бојевима, поротама, парламентским дебатама, итд., тада, с погруженим срцем, узмем у руке какав немачки лист, и тражим у њему моменте народног живота, и не налазим ништа друго осим литерарних бапских задевица и позоришних препирака.

Али друго шта не може се ни очекивати. Кад јеу којег народа угушен сав јавни живот, он опет тражи предмете о којима ће узајамно да се разговори, а за ту цељ узима он у Немачкој књижевнике пи комедијанте. Место коњске трке, ми имамо књижарску трку о липиском вашару. Уместо боксовања, имамо мистичаре и рационалисте, који се у својим памфлетима толико грде, док се когод од њих не опамети, а други не оглуну и не обневиде, те вера у њих не уђе. У место петловских бојева, имамо журнале, у којима јадници које нарочито за то хране, прљају један другоме лепо име, а ћивте међутим радосно кличу: Гле, гле, то је тек петао! Гле како ономе крви креста! Ала онај душмански кљује! Овај петлић ваља да поквари још доста пера, треба га само дражити, итд. На тај начин имамо ми и своју јавну пороту, а то су проливаће саксонске књижевне новине, у којима свака будала осуђује себи равну будалу, по на

45