Srpski književni glasnik

8366 Српски Књижевни Гласник.

челима литерарног криминалног права, које исповеда теорију застрашавања, и према томе, казни сваку књигу као преступ. Ако писац показује да има духа, онда је то злочинство. Но ако докаже да је глуп, онда му то олакшава кривицу. Разуме се, у овом кривичном суђењу велика је незгода што је тако много остављено личном нахођењу судијском, тим више што наше књижевне судије, као и Фалстаф, не одустају од својих разлога, и покаткад су и сами потајни грешници, па предвиђају да ће им сутра судити они исти преступници које они данас

ПРУ У

осуђују. Младост је у наших литерарних кривичних су.

дија значајна олакшица, и погдекоји стари писац само је зато благо осуђен што га држе да је дете. Шта више, и искуство које се у последње време показало да млади људи, у време кад им се пуберитет развија, имају болешљиву тежњу за паљевином, развило је свој утицаји у естетици, и с тога се блаже суди о погдекојим пламеним трагедијама, као што је нпр. трагедија онога ватреног младића који је запалио, не штогод мање, него управо краљевску палату у Перзепољу. Да наставимо и даље поређивања, ми у неку руку имамо и своје скупштинске дебате, а то су наше позоришне критике, као год и што се наше позориште може управо назвати простачка кућа (доњи дом енглески), због многих гадотија које у њему цветају, због простачких француских трица које наша публика, и онда кад јој се исте вечери даје и каква Раупахова комедија, сасвим мирно гута, као год мува која, кад се отера с ћупа у ком је мед, одмах затим с најбољим апетитом седне на балегу, и ту доврши ручак свој. Овде су ми нарочито на уму Раупахови „Обраћени“, које сам зимус гледао у Хамбурту кад их представљају најбољи глумци, и то с таким одобравањем као и „Ђаци Ђаволаци“, парфимисана балегица, која је, исте вечери, одмах затим представљена. Али на нашем позоришту напредује не само ђубре него п отров. И доиста, кад чујем како се у нашим комедијама распусним тоном и лакоумно дпрају најсветије нарави и осећања живота,