Srpski književni glasnik

НРСРЉЕ РИК 567

тако да се човек на послетку навикне сматрати их као најравнодушније ствари; кад чујем оне ћиричке и собаричке изјаве љубавне, сентиментално братимљење ради узајамне преваре, смешне планове за варање родитеља и супруга, и друге неизбројне стереотипне мотиве комедијске — ах! онда ме обузме нека унутарња језа и безгранична туга, и бојажљиво погледујем оне јадне безазлене анђеоске главице којима се свето, не без успеха, декламује у театру.

Тужбе на квареж и опадање комедије немачке, као што поштена срца често на то уздишу, критичка ревност Тикова и Цимерманова, којима је теже почистити театар наш него Херкулу кошару Аугијасову, јер нашу позоршпину кошару ваља чистити још док су волови у њој; тежње даровитих људи, који би ради били основати романтичку комедију, најзгоднија и најпогодљивија сатира, као што је нпр. Робертова „Рајска тица“ — ништа то неће помоћи, и уздисање, и световање, и кушање, и шибање, све то само ваздух дира, и свака реч која се о томе прослови иде заиста у ветар.

Наш горњи дом, трагедија, стоји малко сјајније. Ту мислим кулисе, декорације, гардеробе. Али и томе има крај. У римском театру играли су слонови на ужету и градили велике скокове; али даље се није могло дотерати, и римско царство пропаде, а с њиме и театар римски. До душе, трагедије нашега позоришта нису нимало оскудне у игри и скакању, али то овде чине сами млађани трагеди, и почем се често догађа да жене, великим скоковима, наједанпут постану мужеви, то женска појеткињица сасвим паметно ради, кад својим лаким ножицама покушава да начини велике александријске скокове.

ХАЈНРИХ ХАЈНЕ.

(Превео с немачког Мита РАКИЋ.)