Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 869

уоп Стуепот НтуавКкот,“ а потом, у другом писму штампаном у мартовској свесци „Дела,“

Према наговештају једне белешке у фебруарској свесци „Дела,“ да ће Г. Војновић одговорити на моје замерке, био сам радознао да видим хоће ли ту бити нових података, којима ће он утврдити тачност свог излагања у студији и неумесност мојих замерака, па према томе и нетачност података, на којима су замерке засноване. Интересовало ме да видим чим се може правдати непознавање неколико најкрупнијих факата за расправљано питање п непознавање правог основа Александријском Питању. И то је оно интересовање што прати сваког писца кад, бранећи једно мишљење на супрот другоме, у започетом спору ишчекује нових података и разлога са противне стране, да би према томе оценио не само тачност свога суда него и јачину свога противника. Али је тог интересовања нестало, чим сам из писама Г. Војновића видео да он у место нових података, у место тачних историјских података, наводи приватна ласкава, пријатељска, писма; да преко једних замерака прелази као и да не постоје, док друге не разуме; да у место на њима да се задржи, износи некакве захтеве, који стоје у потпуној опреци с оним што његова студија стварно представља као научан рад. Тог интересовања нестало је кад сам видео какве просте ствари не зна Г. Војновић и кад се на место претресања спорних питања бацио на оптуживања критичара за „неблагохотност“ (!) критике, за „непријатељско, несимпатично нерасположење“ према њему, лиспу, и за „ничим непритајену антипатију према Дубровнику и његовој дипломатији“. Та два писма Г. Војновића, која су имала бити одбрана његове студије од замерака, изненадила су ме на једној страни незнањем њихова писца како основних принципа у историјском раду тако и онога што је морао знати кад је писао о Александријском Питању, а на другој страни чудним претензијама, које са знањем стоје у обрнутој размери,